Neobicna svakodnevnica

Zapravo, imam rupu u pamcenju sto se paklene noci tice. Ja se ne secam kako me je udarao, delimicno se secam izgovorenih uvreda, jedino cega se kristalno jasno secam je taj poslednji dodir. 

Te noci mi je poslao poruku "Zao mi je". Odgovorila sam da sam mu oprostila onog trenutka kad se vratio. Izvinio se i rekao da moramo da prekinemo, da Njegova ljubav prevazilazi sva osecanja na koja je navikao i da On ne moze da se pita da li ce me sledeci put ubiti.  Rekla sam da je i meni zao, ne zbog toga sto se desilo nego zato sto sam izgubila ideal o nama koji me je drzao zivom od trenutka kada sam zapocela vezu sa Njim. Ne mogu da objasnim kako moze da ima toliki uticaj na mene. Ja sam vrsnjacki edukator na temu Prevencija nasilja u porodici, a prva sam dozvolila da mi se to desi. Ja sam samostalna, mlada osoba koja je uvek znala sta zeli, koja je imala puno prijatelja i ispunjen zivot. Ne razumem kako sam dozvolila da mi sve izmakne iz ruku. Kako god, rekao je da mi zeli sve najbolje u zivotu i da budem srecna. Ponovila sam po milioniti put da ja srecna bez Njega ne mogu da budem. 

Jutro posle. Nema njegove poruke za dobro jutro. Saljem mu "Ocigledno me nisi dovoljno izmlato cim jos uvek cekam tvoju poruku". Nema odgovora, znam da je tako najbolje. Pokusavam da ustanem i shvatam koliko me sve boli. Ruku jedva pomeram, grudi me bole jos vise, desna strana vilice je neupotrebljiva. Krisom odlazim do kupatila, stavljam puder, vezujem esarpu oko vrata, izlazim i pravim se da je sve normalno. Posle par sati, zove me. Javljam se i oprdavam Njegove postupke, govorim kako je to prvi put prekid filma, ali da drugi put prelazi u nasilje. Govori mi da drugog puta nece ni biti, da moramo da nastavimo odvojeno i da prekinemo kontakt jer time otezavamo sebi. Cutim i placem. Zavrsavamo razgovor. Znala sam da ide na put pa sam mu poslala da mi se javi kad krene i stigne jer ne mogu automatski da prestanem da brinem, iako nismo zajedno. Govori da nema smisla raditi to. Molim ga. Nema odgovora... Uspavljujem se pod dejstvom lekova za smirenje i lekova protiv bolova.

Stize mi poruka. Otvaram i citam "Vodim Nju sa sobom, ne zovi me". Pitam zasto mi to radi i zelim im da se sa puta i ne vrate, i da On i ne zasluzuje bolje od psihopate. Zahvaljuje mi se i govori da me laze, da samo zeli da vidi moju reakciju. Nisam mogla vise da budem necija igracka...gsim telefon. Proslo je par sati, ukljucila sam ga i videla par propustenih poziva i poruku od pre pet minuta "Posao sam". Pozelela sam srecan put i podsetila ga da se javi kad stigne. Posle 20ak minuta mi stize druga poruka "Lep je zalazak Sunca, ali nije kao kad si ti tu". Odgovaram da jos nije kasno. Stze mi ubrzo "Gde se nalazimo?" Spremam se brzo, uzimam najosnovnije, mojima govorim da idem u stan jer sutra imam obaveze na fakultetu i odlazim. Odlazim da ponovo budem slomljena, da padnem dublje. 

Posle pola sata me je pozvao i pitao da li hocu da se nadjemo na pola puta kako bi mi vratio stvari iz auta, u mestu gde su bili nasi prvi tajni susreti, u mestu u kom mi je obecao da me nece povrediti. Pristala sam iako je ponoc davno prosla, vratila se do tog mesta sa drugom i cekala... Posle dvadesetak min je on doleteo i ja sam otisla do auta po stvari, ali mi je rekao da udjem. Telefon sam ostavila u auto mog druga jer sam mislila da ce nas susret biti formalan, kratak. Medjutim, kako sam usla u auto, dao je gas i vozio kao nenormalan ka svom gradu. Kada smo vec odmakli i kada sam videla da nema namere da stane, pitala sam ga gde me vodi. Besno je rekao da me vozi do Njegovog grada i da ja odatle preuzimam auto, poceo je da vice ko sam ja da mu bilo sta prebacujem, da sam klasicna sponzorusa, da je Ona bolja od mene jer ga nikad nije zeznula. Odgovorila sam mu i onda me je on udario. Nisam se plasila, nisam ni razmisljala o tome da nesto moze da mi se desi, ja sam cak i tada imala poverenje u Njega. Vikao je kao nikada do tad, urlao je, bolje receno. A ja nisam umela da cutim, nastavio je da me udara. Pokusala sam da pobegnem iz auta, ali me je stigao i opet strpao u njega. Vozili smo se tako jos 20ak km kada je On zaustavio auto i rekao da ce drug doci po Njega, da vise ne moze da me gleda. Dao mi je kljuceve i rekao da vozim, da je valjda to dovoljna nadoknada za sve sto sam mu pomogla i da se nada da su moji apetiti sponzoruse time zadovoljeni. Bacila sam kljuceve i rekla da me auto ne zanima, da moze da sedne u njega i umre, okrenula se i pesaka krenula kuci. Bilo je hladno, samo mrkli mrak oko mene i nigde zive duse. Nadala sam se da ce proci neki auto i da cu ih zamoliti da pozovu mog druga. Hodala sam tako, ni ja sama ne znam koliko, kada je naisao auto i stao. Rekla sam da smo imali nesrecu i da mi treba telefon za jedan poziv, pozvala sam druga i objasnila gde moze da me nadje i zahvalila se. Tek kad sam stala, postala sam svesna svojih povreda. Celo mi je nateklo, grudi su me bolele kad udahnem, koza na vratu je bridela. Ali nista me nije bolelo, nisam ni o cemu razmisljala, samo sam hodala i hodala... Cula sam zvuk Njegovog automobila iza sebe i nastavila da koracam. Isao je pored mene i molio da udjem u auto, da cu se smrznuti, da je civilizacija poprilicno daleko. Nisam odgovorila, samo sam nastavila. Preprecio mi je put i molio da ga pogledam. A onda sam briznula u plac, histerisala sam da mene nikad nista nije interesovalo sem Njega, da me bas briga i za auto i za sve, da sam od Njega stvorila sveca medju ljudima iz moje okoline, da ja nisam zasluzila nista od toga, a najmanje ove batine. Nastavila sam opet svoj put uzdignute glave dok su se suze slivale niz lice. I opet mi je preprecio put, a onda sam ga zamolila da ide. Da ode i da ga nikad vise ne vidim. Pitao je da li stvarno zelim to, nisam moga da odgovorim. Uhvatio me je za ruku nezno. Moja je bila ledena, Njegova topla. Boze, jos osecam taj dodir. Tiho sam rekla "Idi" i zajecala. Izvukla sam ruku i pozelela da samo vratim vreme unazad. Stigao je drug, usla sam u auto i naredila da vozi dok ponovo nisam poklekla. Plakala sam, ridala, mrzela sebe sto sam sve to dozvolila, mrzela sebe sto bih mu se ponovo vratila, plakala kao da mi je neko srce iz grudi iscupao, nisam mogla da se zaustavim. I kada bih se smirila, setila bih se poslednjeg dodira koji je najvise i boleo, setila bih se Njegovog tuznog pogleda i ponovo bih umirala od bolova i tuge. Stigla sam kuci, uvukla se u krevet I pozelela da umrem. A onda je On poslao poruku ''Zao mi je'' I znala sam da nije kraj.

Isao je par dana na poslovi put i resila sam da krenem sa Njim. Znate, nasa putovanja su posebna, to je vreme kada On upoznaje onu deciju stranu mene i kada se iznova zaljubljuje, to je ono vreme kada nesto zajedno prvi put dozivimo (a s obzirom koliko godina ima, izuzetno je tesko naci nesto sto do sada nije video/probao) i zato ih toliko i volim. S tim sto mi je zadnje putovanje preselo. 

Nikada nisam uzela tudji telefon da bih proveravala, nikada mi to nije ni padalo na pamet. Sve i da jeste, On je osoba koja tu spravu NIKADA ne ostavlja bez nadzora. Medjutim, tog dana je zaboravio telefon na kratko i djavo mi nije dao mira pa sam morala da uradim ono sto sam rekla da nikad necu. Uzela sam telefon, otvorila inbox, otvorila Njene poruke i imala sta da vidim... Ona: Jel smem da idem na bazen? On: Ne --- On: A guza? Ona: Pa i guza. On: Ponesi vlazne maramice. Ruke su mi se tresle, svet mi se slamao, brzo sam ostavila telefon dok me nije video. Primetio je da sam cudna, ali sam rekla da mi nije dobro. Tog sam trenutka zelela da odem daleko od Njega, da zaboravim sve, da me nema... Resila sam da se pravim da se nista nije desilo i jako mi je bilo tesko, ali znala sam da ce On smisliti neko opravdanje i da ce me ubediti da medju njima nema niceg. Da, ja sam znala da cu pre poverovti Njemu nego svojim ocima. Bili smo jos par dana na putu, a ja sam se borila sa zeljom da ga ubijem, glumila sam da je sve u redu iako mi nije bilo ni do cega.

Dosli smo kuci, svako svojoj, i par dana posle toga culi smo se uvece oko 8 sati i rekao mi je kako je  isuvise umoran da bismo isli na koncert i da je celog dana radio pa sad jedva ceka da napipa krevet. Rekla sam da je u redu i da je bitnije da se on odmori. Ali...posle pola sata crv sumnje je proradio. On da spava u 8 sati? Hmm... Sa drugom sam sela u auto i otisla u Njegov grad. Odmah sam otisla do Njegove kuce i videla da mu nema auta. Otisla sam do centra i videla ga parkiranog ipred nekog kafica. Pozvala sam ga, nije se javio. Jer, On 'spava'. Poslala sam mu poruku: Da li treba da te podsetim da nisam glupa? Naravno, i dalje je 'spavao'. Ipak, posle sat vremena me je pozvao i pitao o cemu se radi. Objasnila sam da sam bila i videla svojim ocima koliko je umoran, On je smislio u sekundi da je auto dao drugu da se 'pokaze' i da je On bio zaista kod kuce. Rekla sam mu da prekine da me laze jer ja to nisam zasluzila i prekinula sam vezu. Poslao je poruku "Bas tako, kraj" i onda sam morala da kazem sta mi je na dusi. Vikala sam koliko me je dusa bolela, rekla sam da znam za sve, za poruke, za Nju, rekla sam da sam ja poslednja osoba kojoj je trebalo ovo da uradi, da sam mu toliko puta pomogla, a on me samo iskoristio i bacio, da je djubre i da je uspeo u misiji da me slomi potpuno. Prekinula sam i mislila da je to kraj, plakala sam kao kisa dok je drug vozio, jecala sam kao nikad, svaki deo tela i duse me je boleo.

A onda se desilo nesto jos gore, kao da ovo nije bilo dovoljno... 

Vremenom sam prestala da izlazim, veceri sam provodila uglavnom kod kuce, iako mi nije branio. Ali znala sam da tako mogu da zaradim Njegovo poverenje i nije mi bilo tesko sto sam ja ucila da kuvam ono sto voli dok su drugarice trazile najbolje mesto za provod. Za Njega mi nikada nista nije bilo tesko. Pocela sam da radim vise na svom izgledu, na moje ponasanje nikad nije mogao da stavi zamerku. Ipak, uspevao je s vremena na vreme da mi prebaci za neku sasvim nebitnu stvar, umeo je da mi napravi ljubomornu scenu... On je covek koji trazi savrsenstvo, iako On to sam nije. Vaspitavao me je na neki nacin, time sto se ljutio za sve i svasta stvorio je sadasnju mene - onu koja ce pet puta razmisliti pre nego sto nesto kaze i uradi, onu koja ce tri puta meriti pa onda seci, onu koja vise ne lici na pravu sebe. 

Jedne veceri sam se dopisivala sa bivsim deckom, iako mi je On pravio velike probleme u proslosti zbog toga. Medjutim, sa ovim deckom sam morala da odrzavam neku vrstu pristojnog odnosa, niti prijateljstvo, a kamo li nesto vise, zato sto je odnos sa njim bio vezan za porodicni posao. Taj decko me je pozvao da se vidimo, na sta sam odgovorila da cu videti, da nemam auto i ostala opravdanja, a onda me je pitao da li mi bas nista ne znaci ono sto smo imali. Nisam ni stigla da odgovorim jer sam ukapirala da te poruke tog trenutka cita i On. A onda - haos, zvao me je, vikao, izrekao najgore uvrede, nisam ni stigla da bilo sta objasnim. Poslala sam mu milijardu poruka u kojima sam objasnjavala zasto sa njim moram da komuniciram, da medju nama odavno nema niceg, da je On jedini muskarac koji me interesuje. Naravno da je i ovog puta ignorisao sve moje pokusaje da pricam s njim, naravno da se i ovog puta izgubio na par dana. Onda je jedne veceri dosao u moj grad i dozvolio da uzivo objasnim sta se desilo, mada mi nije poverovao. Ipak, presao je preko toga i vec tada mi je bilo sumnjivo zasto to radi kada je prevara nesto sto ne oprasta, makar je i umislio.

Za par meseci nas je odnos postao dublji, sadrzajniji. Dala sam mu svoj auto kako bi ga sa svojim zamenio za veci, sa mojim roditeljima je imao vrlo lep odnos, putovali smo, trudio se da me nasmeje, ostajao bi kod mene vise dana i skoro sve je delovalo savrseno. Zato je toliko i bolelo ono sto se posle izdesavalo.

Jos od samog pocetka nase veze, povremeno su ga zvale zene, ali sa svima njima je prekinuo sta god je imao i svaka od njih je prestajala da salje poruke, sem jedne. Umesto njene slike, kad god bi zvala - pojavljivala se slika ajkule. Dobro, logicno je da nije bas draga osoba, zar ne? Ali...nikad se nije javljao kad bi zvala. Objasnio mi je da je sa Njom par godina u vezi i da je ona klasican slucaj psihopatije, da On vec dugo pokusava da zavrsi vezu sa Njom, ali da je to prosto nemoguce jer Ona salje hiljadu poruka u pola sata, zove toliko da mu prazni bateriju za manje od pola dana, prati i preti. Njen se zivot svodi na Njega i nece ona odustati sta god se desilo. Naglasavao je da mu Ona zavrsava neke poslove dok je On na putu, da ide do banke i zavrsava ostale administrativne i druge sitne poslove, i da tako zna i neke Njegove poverljive poslovne tajne te da On ne sme da rizikuje.  I svaki put je upredjivao moju mladost-ludost sa Njenom sigurnoscu, Ona je ta koja ga nikad ne bi izdala, a ja sam ta koja se ponasa onako kako joj 'dune'. A nije tako bilo niti jednog jedinog momenta. Za sve ovo vreme ja nisam imala oscilacija ni u emocijama, ni u ponasanju. 

Ipak, kako mi je On vise znacio, tako mi je Ona vise smetala. Uveravao me je svakodnevno da su oni svoj odnos sveli na iskljucivo sluzben odnos, da odavno medju njima nema niceg emotivnog ni seksulnog. Govorio mi je da je davno prestao da je voli jer ga prati, proverava, pravi scene i ponasa se krajnje nenormalno, te da takva osoba samo umara, da On sa Njom nikada nije bio opusten i srecan kao sa mnom. 

I bilo je tako, dolazio bi meni kad god je nervozan i za tili cas bi ponovo bio nasmejan, spavao je mirno dok sam ga ceskala, nasi su razgovori bili opusteni, a retka tisina je bila prijatna. Iako ima skoro 40 godina - gledao je crtane filmove sa mnom, iako i auta retko izlazi - setao bi dugo sa mnom, vozio bicikle, iako mrzi guzve i buku - izlazio bi povremeno u provod samo zato sto sam ja to zelela. Upoznao me je sa sinom i bio je srecan zato sto je klinac bio i vise nego zadovoljan kako sam ga cuvala tog dana. Upoznala sam i neke njegove prijatelje, one poverljive, naravno. Jer koliko su ljudi iz moje okoline znali za nas, Njegovo okruzenje je bila zabranjena zona. Stalno mi je pricao o svom detinjstvu, o odlasku u rat, o preseljenjima, o danima kada nije imao nista i kada je imao sta bi pozeleo, pricao je o zeljama, o zeni koju je voleo, a izgubio zbog tvrdoglavosti.

Tada sam znala da necu tako lako odustati od Njega, cak ni kada On dize ruke od nas, da necu dozvoliti da strah od vezivanja i povredjivanja bude jaci od nase ljubavi. Znala sam da ga necu povrediti jer je vec mnogo toga prosao u zivotu i da je vreme da uziva i bude miran, da cu ga uvek ceniti jer sve sto ima je stvorio sam. Znala sam da takvog coveka zelim pored sebe za ceo zivot. Ali, koliko god smo mi napredovali, Ona je I dalje bila prisutna.

Sve je delovalo savrseno, vidjali smo se sto u mom gradu, sto u gradu gde studiram, svakim danom mi je sve vise znacio, svima sam pricala o Njemu, o nama, sijala sam i mogla da nas zamislim zajedno i za sto godina. Sa deckom sam raskinula jos posle one veceri kada je On prespavao kod mene. Povredila sam ga, jos dugo mi se kasnije javljao, molio, pravio iznenadjenja, ali nisam mogla da odrzavam paralelnu vezu, niti sam to htela jer ne bi bilo fer prema njemu koji me je postovao maksimalno za sve vreme koliko smo zajedno. Uostalom, On je izuzetno posesivna osoba i nije krio odusevljenje kad sam status na profilu na kratko promenila u single. 

Medjutim, isuvise smo slicni da bi se opustili potpuno. On je stekao utisak da sam jedna od onih koje ce ga ostaviti cim naidje neko mladji i bogatiji, ja sam znala da On zenama prica ono sto one zele da cuju. Jedne veceri u Njegovom automobilu smo resili da iskreno porazgovaramo o tome. Zamolila sam ga da mi ne prica bajke, da me ne uverava da postoji nesto sto ne postoji, da sam prihvatila kakav je i da necu praviti problem niti ljubomorne scene jer sam svesna da ja ne mogu da ga promenim. On je, pak, tvrdio da sam bas ja ta koja mu je otvorila oci, koja mu pruza mir, ona kojoj zeli da se uvek vrati. Tvrdio je da bi toliko kilometara prelazio samo zbog one koju voli. Terao me je da priznam da je On meni samo igracka, da sam sa Njim zato sto znam da ne bi trebalo, da je drugacije i da je to ono sto me privlaci. Iskreno sam rekla da sam se zaljubila i da ne bi bilo fer da to iskoristi, narocito zato sto sam ja osoba koja oko sebe ima ogroman zid za emocije, potpuno nepoverljiva...a s Njim se sve to promenilo. Molila sam ga da mi jednostavno kaze kad me se zasiti, da me ne laze. Uzalud sam molila, uzalud sam bila iskrena. Nije mi verovao tad, nije mi verovao ni mnogo kasnije. Nije mi verovao da ga volim vise od zivota. 

Vremenom sam pocela da se udaljavam od drugova, nesvesno, znala sam kako reaguje na muskarce u mojoj okolini. Dobio je password za moj profil, svaki put kad bi pozvao, a nisam cula telefon morala sam da objasnjavam sta sam radila, pocela sam da izlazim samo sa ljudima koje zna. Napravila sam gresku u startu, dala mu previse prostora u mom zivotu i bila spremna da se menjam kako On zeli.

A onda je pocelo da se desava nesto, skoro redovno, uvek na isti nacin. Pronalazio je razne gluposti, skoro zanemarljive situacije i recenice kako bi mi se ljutio. Svaki put kada bismo raspravljali o necemu glupom, on bi nestajao na par dana. U pocetku sam dramaticno shvatala sve to jer sam mislila da je to kraj, iako mi je bilo neverovatno da neko zavrsava vezu tek tako, a do juce mi se kleo kako me voli kao nikoga do sad. Tih dana bih ja slala bezbroj poruka u kojima sam logicno objasnjavala zasto mi nemamo problem, onda bi usledile poruke u kojima sam tipicno zensko i onda kada bih izgubila snage i volje da ponavljam jedno te isto dok me On maksimalno ignorise - javljao bi se, i uvek je nekako ispadalo da je On taj koji mi oprasta i ponovo bismo nastavljali kao da niceg nije ni bilo. I tako je bilo svakog meseca, jedno 4-5 dana bi prekidao komunikaciju sa mnom, a onda nastavljao i opet me voleo "do beskraja".

I nikad se nisam zapitala zasto to radi, sve dok mi se neke kockice nisu slozile... 

Vikend pre prvomajskih praznika smo proveli sa drustvom iz automobilskog kluba u selu jednog clana. Bilo je dosta poznatih lica i nismo smeli da rizikujemo pa smo uglvnom bili razdvojeni, ali je taj fluid bio isuvise ocigledan tako da su prve sumnje pocele da se radjaju. Generalno, niko ne bi imao nista protiv, sem mog brata. Mada, ogovaranje bi bilo neizbezno. 

Dan posle sam uzela bratovljev laptop i zaboravila da se izlogujem sa facebook-a, pa je on imao sta i da vidi kasnije. On i ja kako se dogovaramo da skoknemo do Srebrnog jezera, On i ja kako planiramo tajne susrete, On i ja u svim mogucim verzijama. Brat me je pozvao i rekao kako ne veruje kolika sam guska i da se smesta nacrtam kod njega. Otisla sam i znala sam da nece biti po mom, ne ovog puta. Objasnjavala sam ja kako u tu pricu sa Njim nisam usla srcem nego glavom, kako sam svesna u sta se upustam, kako  nista nije kako izgleda. Medjutim, nista mu nije znacilo i postavio mi je ultimatum - da prekinem kontakt sa Njim ili da nastavim, ali ce on reci roditeljima, uzece mi stan i auto, vratice me kuci i nece mi biti dozvoljeno da izadjem iz nje. Nije bilo ni moguce razgovarati sa njim, bio je besan jer smo krili, bio je besan jer je mislio da se On samo igra sa mnom. 

Vratila sam se kuci bez jasne vizije sta dalje, ali sam znala da ne mogu da dignem ruke od svega. Cula sam se s Njim i rekao mi je da ce pricati sa bratom, da ce objasniti da nisam tek jedna u nizu i da nece odustati od mene. Tako je i bilo, ali moj brat je bio neumoljiv. Kraj je bio jedina opcija. Potom se desilo ono sto je trebalo jos tad da me rasvesti, da me razbudi - On je resio da je lakse da zavrsimo nego da se borimo za nas. Odustao je od mene prvi, i nazalost, ne zadnji put.

Iskreno, pateticno zvuci, ali zabolelo je kao da smo sto godina zajedno. Sa Njim je sve bilo drugacije pa i bol. Plakala sam, bila ljuta, izgubljena. On je ignorisao moje poruke da bi se posle par sati javio da ne moze nista dok se moj brat ne saglsi sa tim. A onda sam pozvala brata, nasli smo se i ubedjivala sam ga satima da me pusti da se ucim na svojim greskama, da bas zelim ono sto ne mogu da imam i da ce sve to izazvati samo kontraefekat, pricala da nisam zaljubljena, da je sve to samo zabava i da sam svesna svega. Eh, da sam bila... Popustio je, ali opet upozorio da cu ja biti slomljena i da ce se spisak tu zavrsiti. Naravno da nisam slusala, naravno da sam ja bolje znala kakav je On. Javila sam mu da smo resili i problem 'saglasnost' i da mozemo normalno da funkcionisemo i da se ne krijemo vise. Bilo je lepo znati da ne moram da se osvrcem dok pricam s Njim, da ne gledam prati li me ko dok idem da se nadjem sa Njim.

Sutradan smo otisli do Vlasinskog jezera, sreli par prijatelja usput, iskusili kako reaguju kad saznaju za nas, uzivali tog dana, dosli u moj grad bez bojazni da ce nas otkriti, bez skrivanja prosetali centrom... I nista nije ukazivalo da cu se danas osecati ovako. No, o tom potom. Vreme izmedju je donelo mnogo toga...

• Maj 2014 [1]
• Jun 2013 [2]
• Oktobar 2012 [1]
• Septembar 2012 [14]
• Jun 2012 [1]
• Oktobar 2011 [1]

• Generalna [20] 

• Poslednji blog o Njemu
• I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?
• Srce je ipak bilo glasnije
• Kad sumnja pocne da gusi
• Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo
• Pandorina kutija, trinaesti deo
• Suocavanje, dvanaesti deo
• Mir je kratko trajao, jedanaesti deo
• Neopravdani nastavak, deseti deo
• Paklena noc, deveti deo