Neobicna svakodnevnica

Posle pola sata me je pozvao i pitao da li hocu da se nadjemo na pola puta kako bi mi vratio stvari iz auta, u mestu gde su bili nasi prvi tajni susreti, u mestu u kom mi je obecao da me nece povrediti. Pristala sam iako je ponoc davno prosla, vratila se do tog mesta sa drugom i cekala... Posle dvadesetak min je on doleteo i ja sam otisla do auta po stvari, ali mi je rekao da udjem. Telefon sam ostavila u auto mog druga jer sam mislila da ce nas susret biti formalan, kratak. Medjutim, kako sam usla u auto, dao je gas i vozio kao nenormalan ka svom gradu. Kada smo vec odmakli i kada sam videla da nema namere da stane, pitala sam ga gde me vodi. Besno je rekao da me vozi do Njegovog grada i da ja odatle preuzimam auto, poceo je da vice ko sam ja da mu bilo sta prebacujem, da sam klasicna sponzorusa, da je Ona bolja od mene jer ga nikad nije zeznula. Odgovorila sam mu i onda me je on udario. Nisam se plasila, nisam ni razmisljala o tome da nesto moze da mi se desi, ja sam cak i tada imala poverenje u Njega. Vikao je kao nikada do tad, urlao je, bolje receno. A ja nisam umela da cutim, nastavio je da me udara. Pokusala sam da pobegnem iz auta, ali me je stigao i opet strpao u njega. Vozili smo se tako jos 20ak km kada je On zaustavio auto i rekao da ce drug doci po Njega, da vise ne moze da me gleda. Dao mi je kljuceve i rekao da vozim, da je valjda to dovoljna nadoknada za sve sto sam mu pomogla i da se nada da su moji apetiti sponzoruse time zadovoljeni. Bacila sam kljuceve i rekla da me auto ne zanima, da moze da sedne u njega i umre, okrenula se i pesaka krenula kuci. Bilo je hladno, samo mrkli mrak oko mene i nigde zive duse. Nadala sam se da ce proci neki auto i da cu ih zamoliti da pozovu mog druga. Hodala sam tako, ni ja sama ne znam koliko, kada je naisao auto i stao. Rekla sam da smo imali nesrecu i da mi treba telefon za jedan poziv, pozvala sam druga i objasnila gde moze da me nadje i zahvalila se. Tek kad sam stala, postala sam svesna svojih povreda. Celo mi je nateklo, grudi su me bolele kad udahnem, koza na vratu je bridela. Ali nista me nije bolelo, nisam ni o cemu razmisljala, samo sam hodala i hodala... Cula sam zvuk Njegovog automobila iza sebe i nastavila da koracam. Isao je pored mene i molio da udjem u auto, da cu se smrznuti, da je civilizacija poprilicno daleko. Nisam odgovorila, samo sam nastavila. Preprecio mi je put i molio da ga pogledam. A onda sam briznula u plac, histerisala sam da mene nikad nista nije interesovalo sem Njega, da me bas briga i za auto i za sve, da sam od Njega stvorila sveca medju ljudima iz moje okoline, da ja nisam zasluzila nista od toga, a najmanje ove batine. Nastavila sam opet svoj put uzdignute glave dok su se suze slivale niz lice. I opet mi je preprecio put, a onda sam ga zamolila da ide. Da ode i da ga nikad vise ne vidim. Pitao je da li stvarno zelim to, nisam moga da odgovorim. Uhvatio me je za ruku nezno. Moja je bila ledena, Njegova topla. Boze, jos osecam taj dodir. Tiho sam rekla "Idi" i zajecala. Izvukla sam ruku i pozelela da samo vratim vreme unazad. Stigao je drug, usla sam u auto i naredila da vozi dok ponovo nisam poklekla. Plakala sam, ridala, mrzela sebe sto sam sve to dozvolila, mrzela sebe sto bih mu se ponovo vratila, plakala kao da mi je neko srce iz grudi iscupao, nisam mogla da se zaustavim. I kada bih se smirila, setila bih se poslednjeg dodira koji je najvise i boleo, setila bih se Njegovog tuznog pogleda i ponovo bih umirala od bolova i tuge. Stigla sam kuci, uvukla se u krevet I pozelela da umrem. A onda je On poslao poruku ''Zao mi je'' I znala sam da nije kraj.

• Maj 2014 [1]
• Jun 2013 [2]
• Oktobar 2012 [1]
• Septembar 2012 [14]
• Jun 2012 [1]
• Oktobar 2011 [1]

• Generalna [20] 

• Poslednji blog o Njemu
• I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?
• Srce je ipak bilo glasnije
• Kad sumnja pocne da gusi
• Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo
• Pandorina kutija, trinaesti deo
• Suocavanje, dvanaesti deo
• Mir je kratko trajao, jedanaesti deo
• Neopravdani nastavak, deseti deo
• Paklena noc, deveti deo