Neobicna svakodnevnica

Dve godine i nesto preko... Milion problema... Stotinu uspona i padova... Mi jos uvek zajedno. 

Zivimo zajedno, svoju firmu je prebacio na moje ime, putujemo zajedno, desi se da smo i po mesec dana bukvalno zajedno 24/7. Voli me, volim ga. Veruje mi, ne verujem mu. I pitam se da li cu ikada ponovo. Sve je okej, sve je kako treba, ali retki trenuci kad mi se na minut ne javi kad ga zovem i dalje izazivaju teskobu pracenu pitanjem "Da li je sada sa njom?". Bolje sam, vise sam svoja, ojacala sam. I ako se nesto slicno desi, znam da cu moci da prekinem konacno. Naucila sam da volim sebe. Ponovo. Sad smo mi jaki, ali sam ja jaca. Zato pisem poslednji post o Njemu. Njemu koji je centar mog univerzuma, Njemu koji je moje sve u zivotu, Njemu koga mogu da ostavim i pored svega toga.

Volela bih da do toga ne dodje. Da trajemo jos dugo. Onako kako treba, mirno i srecno.

Ali...ko se na mleko opece i u jogurt duva, a ja duvam i u koka kolu sa ledom :)

Pu pu, djavo da ne cuje.

Stavljam tacku na sagi o nama. Sta god da se desi, dalje umem. Sada umem.  

Jednostavno, nisam mogla da sebi ne ispunim zelju da ga ljubim, da me uspavljuje Njegov miris, ritam disanja, da prvo sto vidim budu Njegove najdivnije plave oci, da ne uzivam u pogledu kada se u donjem vesu seta, da ne uzivam u trenucima kada zajedno pijemo jutarnju kafu, da uzivam u osecaju sigurnosti kada je tu, da uskratim sebi da se srce smeje i kada je lice ozbiljno. Eto, to On moze. Moze da me slomi, u ponor pakla gurne, a vec sledeceg trenutka do neba vine. 

Ne valja to, znam.  

Godina i par meseci...toliko je proslo otkad me je prvi put poljubio. Za to vreme presli smo vise nego sto prosecan par dozivi za zivota. Usponi, padovi, prevare, boli, radosti... Mnogo se toga promenilo, ali jedno je ostalo isto. Dan ne prodje da se ne setim osecaja kad sam saznala da ima paralelnu vezu. Dan ne prodje da se ne zapitam da li cu ponovo proci kroz to. Ubija nesigurnost, ali cutim, gutam, sakrivam je. 

Snazniji smo, mi. Nema vise onih oscilacija, nema vise poruka usred noci da prekidamo jer sam ja mlada i nepromisljena. Nema vise ni skrivenih poziva. Njegova zena, jos uvek zakonita, odselila se kod svojih roditelja. Cesto smo zajedno, sve deluje kako treba, razvijamo se, ucimo zajednickom zivotu. A onda se probude duhovi proslosti i podsete me da je sve delovalo idealno i ranije...

Svakodneno se vodi borba u mojoj glavi. Toliko sam jaka za sve drugo, toliko sposobna da se nosim sa problemima...a On...On je ono na sta sam slaba, pred kim razum zanemi.

Dobro, blokirao je Njene pozive -blokirao ih je i pre izdaje, nista to ne znaci. Jurio je da je ubije kada ga je pratila - to je nesto sto par godina radi, opet ne znaci. Govori mi da nema nista s njom - govorio je i pre izdaje. Stalno smo zajedno - umeli smo da budemo i par dana nerazdvojni i pre prevare. Osecaj da me stvarno voli - e, to je ono zbog cega smo jos uvek zajedno. 

Bilo je par haosa u medjuvremenu, ali oni su bili maciji kasalj u odnosu na ono sta je bilo prosle godine. Bilo je teskih dana, bilo je Njegovih, mojih problema... ali osecaj koji i dalje budi u meni...svakog dana je isti. Zaljubljena kao i prvog dana, spremna na sve za Njega, za nas, resena da je svaka borba za to vredna.

Nas odnos je stabilniji. Ali sumnja izjeda, davi. Sta ako ponovo bude isto? Sta ako ponovo padnem? Sta ako je sa Njom kad ga nazovem, a ne javi mi se? Krenem da razmisljam u tom pravcu pa crpim neku imaginarnu, nepostojecu snagu da se oduprem svemu tome, da prekinem i da sto pre krenem sa oporavkom, da dozvolim nekome da me voli iako ne volim ja... A onda pomislim, sta ako nije tako, sta ako je On ipak promenio zivot zbog mene, sta ako zbog nesigurnosti i straha od bola  unistim nesto tako veliko? Sta ako me on zaista voli iskreno, a ja ga po

Oni koji su citali moju ljubavnu dramu znaju o cemu se radi...

 Proslo je pet dana kako ga Ona nije pozvala. Blokirao je sve Njene brojeve. On tako kaze. A mene...mene sumnja izjeda. Sta ako je sve po starom, samo upakovano drugacije, prikazano onako kako ja volim? Sta ako mi govori samo ono sto zelim da cujem? Sta ako su oni i dalje zajedno? Bole ova pitanja, ali znam da sam sama kriva za sve. 

Sta ako je tacno da ga ne zove vise? Bilo bi tako idealno, zato znam da tako ne moze biti. Ljudi smo, okrecemo se ljudima koji nas guraju od sebe, u prirodi nam je da zelimo ono sto ne mozemo da imamo. Sta ako je to slucaj i sada? Sta ako je On pozove prvi, eto, da dokaze sebi da ponovo moze da je ima. Sta ako mu zafali Njena posesivnost kao dokaz da je i dalje pozeljan i neodoljiv? Sta ako ljubav nije jaca od svega toga?

A opet...sta ako Ona nije prestala da ga zove, sta ako oni nisu ni prestali da se vidjaju, sta ako Ona misli da sam ja proslost, a ja mislim isto za Nju? Sta ako se i dalje uzalud dajem?

Strasno je koliko sam u stanju da psihicki sebe unistavam. Izjedaju ova pitanja, cine me nervoznom, nesigurnom. A opet, On pozove, kaze par carobnih reci i nastavljamo...

Upravo dok kucam ovo i dok mi suze naviru na oci, On me zove... I kako da prekinem ovo? Ne mogu vise, a ipak nalazim snage i dalje.    

Bojim se, stvarno se bojim da cu uskoro pisati i sesnaesti deo gde cu zaliti sto sam mislila da je to kraj agonije, bojim se da me On laze, bojim se da cu ponovo docekati jutro bez Njegove poruke. 

Cesto sam razmisljala o tome da narednog puta kada mi se naljuti bez razloga - jednostavno dignem ruke, odem u provod I zabranim sebi da razmisljam o Njemu. I onda se desavalo to, ali nisam mogla, ostajala bih sama medju cetiri zida i proklinjala dan kada sam otislana kafu sa Njim. Nikako mi nije bilo jasno sta se desavalo sa mnom, nije mi bilo jasno kako sam spremna da ostavim sve, da se posvadjam sa svakim ko kaze losu rec o Njemu, nije mi bilo jasno kako je osoba koja me je toliko puta povredila - postala centar mog univerzuma. Ja nisam znala kako da se oporavim, kako da se izvucem iz svega toga, kako da sutra nastavim bez nas. Nikada nisam bila zaljubljive prirode,nisam ni previse emotivna, cak stavise, mnogi misle da sam i previse hladna. A s Njim...ni sebe ne prepoznajem. Moj zivot je cinio fakultet i drustvo, u svako doba bih imala koga da pozovem i odemo u provod, zivela sam svoju mladost punim plucima, samo sam se smejala i nikada niko nije mogao da me vidi zamisljenu i ozbiljnu. A sada...sada bez Njega ne umem da se smejem, ali kada je On tu...

Znam da me voli, jednostavno znam. Ali ne znam da li moze da voli samo mene. Stalno se trudi da radi ono sto zna da volim, da me zasmejava, da pravi budalu od sebe jer ja to volim. Volm kada mu nije problem da me grli i ljubi dok smo u javnosti, . Volim Njegov miris, Njegov glas, volim da ga gledam koliko uziva kad ga ceskam, volim kada nesto zeli pa me pogleda kao stene, volim kada uradi nesto netipicno za Njega jer sam ja to zatrazila. Volim kada zaliva cvece ili iznosi smece i bez moje molbe jer zna koliko mrzim to. Volim da kuvam za Njega. Treba mi za dobro, treba mi za zlo. Kada smo zajedno, ne zna se ko je vece dete. Verujte, nikada se nismo posvadjali dok smo zajedno, uvek je to bilo preko poruka. Mi ne moramo ni da pricamo, pogled je dovoljan da bismo znali misli onog drugog. 

Ali opet...lagao me je. Objasnio je zasto, ali je poverenje izgubljeno. Nema dana da se ne zapitam da li je ovo ista prica, samo drugacije upakovana. Nisam sigurna da li zelim da rizikujem, a s druge strane ne bih mogla da kazem kraj. Ne ja. Jedino sto znam je da nemam snage da ponovo padam i dizem se. Jos jedna izdaja i time ce biti ubijena svaka celija koja ga je ikada volela.

Najbolja drugarica ne moze da ga smisli i udaljile smo se zbog toga. Moj je brat u izuzetno losim odnosima s Njim. Nista to meni ne sve ovo je kao sekta. Znam koliko me cini drugom osobom, koliko sam puta bila na ivici nerava, tuzna i sama, ali sve to mogu da lako zanemarim kada se setim osmeha kada ga vidim, mira koji osecam kada je On tu, kada se setim koliko se bezbedno osecam dok me grli.

Ne znam, tesko mi je da bilo sta konacno kazem, tesko je bilo sta definisati. Vreme ce da pokaze da li sam pogresila, ali znam da bi srce volelo da je u pravu, iako razum prica nesto sasvim drugo.

Nego, kako kaze moj drug, dzaba razum govori kada je u srcu simfonijski orkestar, nema ko to da cuje... 

"Pretpostavljam da znas ko je" rekla je. "Njeno ime..." odgovorih tupo. Pocela je arogantno "Kazi", rekoh "Pitaj". -Sta imas ti sa Njim? - Sad vise nista, a cinilo se da imam sve. - Bili ste zajedno? - Sest meseci. - A da li znas koliko smo mi zajedno? - Rekao mi je 4,5 godina. - 9 godina. Zanemela sam. Rekla sam joj da nisam znala, ali da je red da otkrijem sta se sve tu desavalo. Pricala sam kao navijena, govoreci joj da je hiljadu puta odbio Njen poziv zato sto je ljubio mene, rekla sam joj koliko sam se posvetila Njemu i koliko sam pocela da gubim zivot zbog Njega, da sam se zaljubila i volela, ali da ja preko ovoga niti zelim, niti mogu da predjem. A onda je Ona krenula da otkriva detalje, njihovu proslost, njegove promene... Bili su zajedno na more par dana dok sam ga ja cekala kuci pitajuci se da li je ziv, zdrav i zasto je nedostupan. Mnoge Njegove recenice su bile ono sto redovno ponavlja i meni i Njoj, mnogi Njegovi postupci su bili poznati i meni i Njoj, toliko je toga slicnog bilo, nas razgovor se svodio na "i meni, isto, da poznato mi je". Pricale smo vise od dva sata, pocela je da se ispoveda na neki nacin, razmenjivale smo iskustva. I ne znam zasto, ali prijalo mi je da ga poznajemo isto, a da ga Ona zna mnogo mnogo duze, i ispostavilo se da je ne vara prvi put, ali da je prvi put ovako ozbiljno, i na kraju se zapitala da sada ne zna kojoj ce da se vrati, a da je do sada uvek znala. I mrzela sam sebe zbog toga sto mi prija Njena nesigurnost. Nisam znala da li treba da se osecam krivom ili izdanom. Ali sam joj najiskrenije rekla da ni Ona, a ni ja ne zasluzujemo takvog coveka pored sebe. Bilo mi je zao zbog Nje, zbog sebe, zbog ideala o nama koji je nestao. Samo mi je bilo zao... Bes je nestao, ostao je samo tup osecaj. Znalo je da zaboli kada mi kaze da je bio sa Njom dok sam ga ja cekala....a onda je I to prestalo da me dotice. Kraj.

Zavrsile smo uz moje izvinjenje i uz Njenu molbu da joj javim kad me pozove. Za to vreme me je On pozvao 399 puta. Jos cuvam tu poruku sa neverovatnim brojem propustenih poziva. Uspeo je da me dobije, javila sam se. Rekao je da je ispred moje kuce za deset minuta i zamolio me je da izadjem. "Da bi mi ispricao dozivljaje s mora, ili kako ste se provodili dok sam te ja cekala kod kuce? upitah sarkasticno. ''Ja sam posao kod tebe, a ne kod Nje. Meni je bitno da ti znas istinu, konacno, zasluzila si. I nema veze ako me I dalje mrzis, ali ne mogu da te ostavim sa tim mislima, tako, ne mogu da cujem da patis. Izadji, molim te'' Izasla sam, kisa je lila, usla sam u auto...

Kao i skoro svakog jutra, probudila me je Njegova poruka za dobro jutro. Rekao je da me voli, da me voli kao sto nikog nije, do beskraja i nazad. To je bilo dovoljno da celog dana budem raspolozna, do veceri kada smo se culi i kada sam ja u sali rekla da ako On ne dodje na auto skup koji pravimo - dj ostaje za mene. Naljutio se i rekla sam mu da ne bude klinac vec da se samo salim, ali je on samo poslao "Laku noc" i nije zeleo da razgovara sa mnom. 

Narednog jutra je izostala poruka za dobro jutro i znala sam da se i dalje duri, a sada sam i pretpostavljala razlog. Poslala sam mu da bar nadje normalan razlog kad se svadja sa mnom samo da bi sebi obezbedio prostora da bude sa Njom, i da prekine da mi pise i prica bajke jer ja u njih ne mogu da verujem vise. Pozvao me je i pitao zasto lupam gluposti, da nisu bajke to sto mi prica, ali da moram da shvatim da neke stvari ne mogu uvek da prodju i da se sa nekim stvarima ne treba saliti, i napomenuo je da ne pravi sebi prostor za Nju. Rekla sam mu da se ponasa kao da ima 14 godina i da ne znam kada je nasa komunikacija postala tako formalna i ozbiljna. Zavrsili smo razgovor i resila sam da se ne javljam celog dana, ionako sam imala posla preko glave. Pozvao me je uvece i cula sam da je vrlo neraspolozan. Pitala sam ga o cemu se radi, rekao je da ima neke probleme i da ne zeli da prica. Poslala sam mu par poruka za koje znam da bi ga nasmejale i rekla da sam ja uvek tu, sta god da treba.Napisao mi je koji je problem, koliko ga pritiskaju sa svih strana i kako se umorio da sve pada na Njegova ledja. Bila sam optimisticna kao i uvek i rekla da ce sve da se sredi.

Sutradan je i dalje bio neraspolozan, ali je komunicirao sa mnom relativno normalno. Ipak... neki osecaj mi nije davao mira. Usla sam na lazni profil na kom mi je Ona prijatelj i videla da je izbacila par novih sika. Otvorila sam, Ona se slikala sama u nekom autu. Cek, cek...pa ovo je Njegov auto, NAS auto! Pozvala sam ga i mirno rekla da smo zavrsili sve i da mi se ne javlja jer ne mogu da verujem da je toliko djubre. Objasnila sam zasto tako reagujem i koju sliku imam ispred sebe. Poceo je da vrda, ali sada vise nije imao kud. Prekinula sam vezu i Njoj poslala poruku sa mojim brojem telefona, pa ako je interesuje gde je On bio dok joj se nije javljao - moze da me pozove. Otisla sam do grada jer sam imala neodlozne obaveze i trudila da ostanem pribrana iako me je bes izjedao. Zvao me je, rekla sam mu da mi je muka da ga slusam i prekinula. A onda me je pozvao skriveni broj Znala sam da je to Ona... Bila sam mirna, resena da mu zagorcam zivot...

Nasli smo se na jednoj pumpi, pitao me je da li hocu da jedem i oboje smo se pravili kao da niceg nije bilo, pricali smo normalno. Krenuli smo, salili se, bio je vrlo fin. Primetio je da me boli kad bih pokusala da nesto dalje dohvatim, pitao je da li sam dobro, rekla sam da jesam. On cak nije ni svestan koliko me je povredio one noci. Stigli smo na cilj i kada smo legli, ljubio me je nezno kako dugo nije, znala sam da mu je zao. Vodili smo ljubav i osecala sam da smo povezaniji vise nego ikad.

Dani koji su usledili bili su kao iz bajke, isli smo na aeromiting, kod nasih prijatelja, cuvao me je, mazio, pazio (al nije me zvao Djole).  Bio je drugi covek. Dosli smo kod mene kuci, spavao je tu par dana, potom smo isli na auto trku i drift, pomagao mi je da se preselim u drugi stan, koristio je svaku priliku da me zagrli i poljubi.

Nju nije pominjao, ali sam ja morala. "Objasnio" mi je da ono sto sam procitala je samo interna stvar, da nije bilo niceg medju njima. U sina se kleo da sam ja jedina koju voli i da sa Njom mora retko da komunicira zbog posla. Nisam poverovala, ali nisam se ni nadala da istina koju cu uskoro cuti toliko odstupa od Njegove price... 

Zapravo, imam rupu u pamcenju sto se paklene noci tice. Ja se ne secam kako me je udarao, delimicno se secam izgovorenih uvreda, jedino cega se kristalno jasno secam je taj poslednji dodir. 

Te noci mi je poslao poruku "Zao mi je". Odgovorila sam da sam mu oprostila onog trenutka kad se vratio. Izvinio se i rekao da moramo da prekinemo, da Njegova ljubav prevazilazi sva osecanja na koja je navikao i da On ne moze da se pita da li ce me sledeci put ubiti.  Rekla sam da je i meni zao, ne zbog toga sto se desilo nego zato sto sam izgubila ideal o nama koji me je drzao zivom od trenutka kada sam zapocela vezu sa Njim. Ne mogu da objasnim kako moze da ima toliki uticaj na mene. Ja sam vrsnjacki edukator na temu Prevencija nasilja u porodici, a prva sam dozvolila da mi se to desi. Ja sam samostalna, mlada osoba koja je uvek znala sta zeli, koja je imala puno prijatelja i ispunjen zivot. Ne razumem kako sam dozvolila da mi sve izmakne iz ruku. Kako god, rekao je da mi zeli sve najbolje u zivotu i da budem srecna. Ponovila sam po milioniti put da ja srecna bez Njega ne mogu da budem. 

Jutro posle. Nema njegove poruke za dobro jutro. Saljem mu "Ocigledno me nisi dovoljno izmlato cim jos uvek cekam tvoju poruku". Nema odgovora, znam da je tako najbolje. Pokusavam da ustanem i shvatam koliko me sve boli. Ruku jedva pomeram, grudi me bole jos vise, desna strana vilice je neupotrebljiva. Krisom odlazim do kupatila, stavljam puder, vezujem esarpu oko vrata, izlazim i pravim se da je sve normalno. Posle par sati, zove me. Javljam se i oprdavam Njegove postupke, govorim kako je to prvi put prekid filma, ali da drugi put prelazi u nasilje. Govori mi da drugog puta nece ni biti, da moramo da nastavimo odvojeno i da prekinemo kontakt jer time otezavamo sebi. Cutim i placem. Zavrsavamo razgovor. Znala sam da ide na put pa sam mu poslala da mi se javi kad krene i stigne jer ne mogu automatski da prestanem da brinem, iako nismo zajedno. Govori da nema smisla raditi to. Molim ga. Nema odgovora... Uspavljujem se pod dejstvom lekova za smirenje i lekova protiv bolova.

Stize mi poruka. Otvaram i citam "Vodim Nju sa sobom, ne zovi me". Pitam zasto mi to radi i zelim im da se sa puta i ne vrate, i da On i ne zasluzuje bolje od psihopate. Zahvaljuje mi se i govori da me laze, da samo zeli da vidi moju reakciju. Nisam mogla vise da budem necija igracka...gsim telefon. Proslo je par sati, ukljucila sam ga i videla par propustenih poziva i poruku od pre pet minuta "Posao sam". Pozelela sam srecan put i podsetila ga da se javi kad stigne. Posle 20ak minuta mi stize druga poruka "Lep je zalazak Sunca, ali nije kao kad si ti tu". Odgovaram da jos nije kasno. Stze mi ubrzo "Gde se nalazimo?" Spremam se brzo, uzimam najosnovnije, mojima govorim da idem u stan jer sutra imam obaveze na fakultetu i odlazim. Odlazim da ponovo budem slomljena, da padnem dublje. 

Posle pola sata me je pozvao i pitao da li hocu da se nadjemo na pola puta kako bi mi vratio stvari iz auta, u mestu gde su bili nasi prvi tajni susreti, u mestu u kom mi je obecao da me nece povrediti. Pristala sam iako je ponoc davno prosla, vratila se do tog mesta sa drugom i cekala... Posle dvadesetak min je on doleteo i ja sam otisla do auta po stvari, ali mi je rekao da udjem. Telefon sam ostavila u auto mog druga jer sam mislila da ce nas susret biti formalan, kratak. Medjutim, kako sam usla u auto, dao je gas i vozio kao nenormalan ka svom gradu. Kada smo vec odmakli i kada sam videla da nema namere da stane, pitala sam ga gde me vodi. Besno je rekao da me vozi do Njegovog grada i da ja odatle preuzimam auto, poceo je da vice ko sam ja da mu bilo sta prebacujem, da sam klasicna sponzorusa, da je Ona bolja od mene jer ga nikad nije zeznula. Odgovorila sam mu i onda me je on udario. Nisam se plasila, nisam ni razmisljala o tome da nesto moze da mi se desi, ja sam cak i tada imala poverenje u Njega. Vikao je kao nikada do tad, urlao je, bolje receno. A ja nisam umela da cutim, nastavio je da me udara. Pokusala sam da pobegnem iz auta, ali me je stigao i opet strpao u njega. Vozili smo se tako jos 20ak km kada je On zaustavio auto i rekao da ce drug doci po Njega, da vise ne moze da me gleda. Dao mi je kljuceve i rekao da vozim, da je valjda to dovoljna nadoknada za sve sto sam mu pomogla i da se nada da su moji apetiti sponzoruse time zadovoljeni. Bacila sam kljuceve i rekla da me auto ne zanima, da moze da sedne u njega i umre, okrenula se i pesaka krenula kuci. Bilo je hladno, samo mrkli mrak oko mene i nigde zive duse. Nadala sam se da ce proci neki auto i da cu ih zamoliti da pozovu mog druga. Hodala sam tako, ni ja sama ne znam koliko, kada je naisao auto i stao. Rekla sam da smo imali nesrecu i da mi treba telefon za jedan poziv, pozvala sam druga i objasnila gde moze da me nadje i zahvalila se. Tek kad sam stala, postala sam svesna svojih povreda. Celo mi je nateklo, grudi su me bolele kad udahnem, koza na vratu je bridela. Ali nista me nije bolelo, nisam ni o cemu razmisljala, samo sam hodala i hodala... Cula sam zvuk Njegovog automobila iza sebe i nastavila da koracam. Isao je pored mene i molio da udjem u auto, da cu se smrznuti, da je civilizacija poprilicno daleko. Nisam odgovorila, samo sam nastavila. Preprecio mi je put i molio da ga pogledam. A onda sam briznula u plac, histerisala sam da mene nikad nista nije interesovalo sem Njega, da me bas briga i za auto i za sve, da sam od Njega stvorila sveca medju ljudima iz moje okoline, da ja nisam zasluzila nista od toga, a najmanje ove batine. Nastavila sam opet svoj put uzdignute glave dok su se suze slivale niz lice. I opet mi je preprecio put, a onda sam ga zamolila da ide. Da ode i da ga nikad vise ne vidim. Pitao je da li stvarno zelim to, nisam moga da odgovorim. Uhvatio me je za ruku nezno. Moja je bila ledena, Njegova topla. Boze, jos osecam taj dodir. Tiho sam rekla "Idi" i zajecala. Izvukla sam ruku i pozelela da samo vratim vreme unazad. Stigao je drug, usla sam u auto i naredila da vozi dok ponovo nisam poklekla. Plakala sam, ridala, mrzela sebe sto sam sve to dozvolila, mrzela sebe sto bih mu se ponovo vratila, plakala kao da mi je neko srce iz grudi iscupao, nisam mogla da se zaustavim. I kada bih se smirila, setila bih se poslednjeg dodira koji je najvise i boleo, setila bih se Njegovog tuznog pogleda i ponovo bih umirala od bolova i tuge. Stigla sam kuci, uvukla se u krevet I pozelela da umrem. A onda je On poslao poruku ''Zao mi je'' I znala sam da nije kraj.

Isao je par dana na poslovi put i resila sam da krenem sa Njim. Znate, nasa putovanja su posebna, to je vreme kada On upoznaje onu deciju stranu mene i kada se iznova zaljubljuje, to je ono vreme kada nesto zajedno prvi put dozivimo (a s obzirom koliko godina ima, izuzetno je tesko naci nesto sto do sada nije video/probao) i zato ih toliko i volim. S tim sto mi je zadnje putovanje preselo. 

Nikada nisam uzela tudji telefon da bih proveravala, nikada mi to nije ni padalo na pamet. Sve i da jeste, On je osoba koja tu spravu NIKADA ne ostavlja bez nadzora. Medjutim, tog dana je zaboravio telefon na kratko i djavo mi nije dao mira pa sam morala da uradim ono sto sam rekla da nikad necu. Uzela sam telefon, otvorila inbox, otvorila Njene poruke i imala sta da vidim... Ona: Jel smem da idem na bazen? On: Ne --- On: A guza? Ona: Pa i guza. On: Ponesi vlazne maramice. Ruke su mi se tresle, svet mi se slamao, brzo sam ostavila telefon dok me nije video. Primetio je da sam cudna, ali sam rekla da mi nije dobro. Tog sam trenutka zelela da odem daleko od Njega, da zaboravim sve, da me nema... Resila sam da se pravim da se nista nije desilo i jako mi je bilo tesko, ali znala sam da ce On smisliti neko opravdanje i da ce me ubediti da medju njima nema niceg. Da, ja sam znala da cu pre poverovti Njemu nego svojim ocima. Bili smo jos par dana na putu, a ja sam se borila sa zeljom da ga ubijem, glumila sam da je sve u redu iako mi nije bilo ni do cega.

Dosli smo kuci, svako svojoj, i par dana posle toga culi smo se uvece oko 8 sati i rekao mi je kako je  isuvise umoran da bismo isli na koncert i da je celog dana radio pa sad jedva ceka da napipa krevet. Rekla sam da je u redu i da je bitnije da se on odmori. Ali...posle pola sata crv sumnje je proradio. On da spava u 8 sati? Hmm... Sa drugom sam sela u auto i otisla u Njegov grad. Odmah sam otisla do Njegove kuce i videla da mu nema auta. Otisla sam do centra i videla ga parkiranog ipred nekog kafica. Pozvala sam ga, nije se javio. Jer, On 'spava'. Poslala sam mu poruku: Da li treba da te podsetim da nisam glupa? Naravno, i dalje je 'spavao'. Ipak, posle sat vremena me je pozvao i pitao o cemu se radi. Objasnila sam da sam bila i videla svojim ocima koliko je umoran, On je smislio u sekundi da je auto dao drugu da se 'pokaze' i da je On bio zaista kod kuce. Rekla sam mu da prekine da me laze jer ja to nisam zasluzila i prekinula sam vezu. Poslao je poruku "Bas tako, kraj" i onda sam morala da kazem sta mi je na dusi. Vikala sam koliko me je dusa bolela, rekla sam da znam za sve, za poruke, za Nju, rekla sam da sam ja poslednja osoba kojoj je trebalo ovo da uradi, da sam mu toliko puta pomogla, a on me samo iskoristio i bacio, da je djubre i da je uspeo u misiji da me slomi potpuno. Prekinula sam i mislila da je to kraj, plakala sam kao kisa dok je drug vozio, jecala sam kao nikad, svaki deo tela i duse me je boleo.

A onda se desilo nesto jos gore, kao da ovo nije bilo dovoljno... 

Vremenom sam prestala da izlazim, veceri sam provodila uglavnom kod kuce, iako mi nije branio. Ali znala sam da tako mogu da zaradim Njegovo poverenje i nije mi bilo tesko sto sam ja ucila da kuvam ono sto voli dok su drugarice trazile najbolje mesto za provod. Za Njega mi nikada nista nije bilo tesko. Pocela sam da radim vise na svom izgledu, na moje ponasanje nikad nije mogao da stavi zamerku. Ipak, uspevao je s vremena na vreme da mi prebaci za neku sasvim nebitnu stvar, umeo je da mi napravi ljubomornu scenu... On je covek koji trazi savrsenstvo, iako On to sam nije. Vaspitavao me je na neki nacin, time sto se ljutio za sve i svasta stvorio je sadasnju mene - onu koja ce pet puta razmisliti pre nego sto nesto kaze i uradi, onu koja ce tri puta meriti pa onda seci, onu koja vise ne lici na pravu sebe. 

Jedne veceri sam se dopisivala sa bivsim deckom, iako mi je On pravio velike probleme u proslosti zbog toga. Medjutim, sa ovim deckom sam morala da odrzavam neku vrstu pristojnog odnosa, niti prijateljstvo, a kamo li nesto vise, zato sto je odnos sa njim bio vezan za porodicni posao. Taj decko me je pozvao da se vidimo, na sta sam odgovorila da cu videti, da nemam auto i ostala opravdanja, a onda me je pitao da li mi bas nista ne znaci ono sto smo imali. Nisam ni stigla da odgovorim jer sam ukapirala da te poruke tog trenutka cita i On. A onda - haos, zvao me je, vikao, izrekao najgore uvrede, nisam ni stigla da bilo sta objasnim. Poslala sam mu milijardu poruka u kojima sam objasnjavala zasto sa njim moram da komuniciram, da medju nama odavno nema niceg, da je On jedini muskarac koji me interesuje. Naravno da je i ovog puta ignorisao sve moje pokusaje da pricam s njim, naravno da se i ovog puta izgubio na par dana. Onda je jedne veceri dosao u moj grad i dozvolio da uzivo objasnim sta se desilo, mada mi nije poverovao. Ipak, presao je preko toga i vec tada mi je bilo sumnjivo zasto to radi kada je prevara nesto sto ne oprasta, makar je i umislio.

Za par meseci nas je odnos postao dublji, sadrzajniji. Dala sam mu svoj auto kako bi ga sa svojim zamenio za veci, sa mojim roditeljima je imao vrlo lep odnos, putovali smo, trudio se da me nasmeje, ostajao bi kod mene vise dana i skoro sve je delovalo savrseno. Zato je toliko i bolelo ono sto se posle izdesavalo.

Jos od samog pocetka nase veze, povremeno su ga zvale zene, ali sa svima njima je prekinuo sta god je imao i svaka od njih je prestajala da salje poruke, sem jedne. Umesto njene slike, kad god bi zvala - pojavljivala se slika ajkule. Dobro, logicno je da nije bas draga osoba, zar ne? Ali...nikad se nije javljao kad bi zvala. Objasnio mi je da je sa Njom par godina u vezi i da je ona klasican slucaj psihopatije, da On vec dugo pokusava da zavrsi vezu sa Njom, ali da je to prosto nemoguce jer Ona salje hiljadu poruka u pola sata, zove toliko da mu prazni bateriju za manje od pola dana, prati i preti. Njen se zivot svodi na Njega i nece ona odustati sta god se desilo. Naglasavao je da mu Ona zavrsava neke poslove dok je On na putu, da ide do banke i zavrsava ostale administrativne i druge sitne poslove, i da tako zna i neke Njegove poverljive poslovne tajne te da On ne sme da rizikuje.  I svaki put je upredjivao moju mladost-ludost sa Njenom sigurnoscu, Ona je ta koja ga nikad ne bi izdala, a ja sam ta koja se ponasa onako kako joj 'dune'. A nije tako bilo niti jednog jedinog momenta. Za sve ovo vreme ja nisam imala oscilacija ni u emocijama, ni u ponasanju. 

Ipak, kako mi je On vise znacio, tako mi je Ona vise smetala. Uveravao me je svakodnevno da su oni svoj odnos sveli na iskljucivo sluzben odnos, da odavno medju njima nema niceg emotivnog ni seksulnog. Govorio mi je da je davno prestao da je voli jer ga prati, proverava, pravi scene i ponasa se krajnje nenormalno, te da takva osoba samo umara, da On sa Njom nikada nije bio opusten i srecan kao sa mnom. 

I bilo je tako, dolazio bi meni kad god je nervozan i za tili cas bi ponovo bio nasmejan, spavao je mirno dok sam ga ceskala, nasi su razgovori bili opusteni, a retka tisina je bila prijatna. Iako ima skoro 40 godina - gledao je crtane filmove sa mnom, iako i auta retko izlazi - setao bi dugo sa mnom, vozio bicikle, iako mrzi guzve i buku - izlazio bi povremeno u provod samo zato sto sam ja to zelela. Upoznao me je sa sinom i bio je srecan zato sto je klinac bio i vise nego zadovoljan kako sam ga cuvala tog dana. Upoznala sam i neke njegove prijatelje, one poverljive, naravno. Jer koliko su ljudi iz moje okoline znali za nas, Njegovo okruzenje je bila zabranjena zona. Stalno mi je pricao o svom detinjstvu, o odlasku u rat, o preseljenjima, o danima kada nije imao nista i kada je imao sta bi pozeleo, pricao je o zeljama, o zeni koju je voleo, a izgubio zbog tvrdoglavosti.

Tada sam znala da necu tako lako odustati od Njega, cak ni kada On dize ruke od nas, da necu dozvoliti da strah od vezivanja i povredjivanja bude jaci od nase ljubavi. Znala sam da ga necu povrediti jer je vec mnogo toga prosao u zivotu i da je vreme da uziva i bude miran, da cu ga uvek ceniti jer sve sto ima je stvorio sam. Znala sam da takvog coveka zelim pored sebe za ceo zivot. Ali, koliko god smo mi napredovali, Ona je I dalje bila prisutna.

Sve je delovalo savrseno, vidjali smo se sto u mom gradu, sto u gradu gde studiram, svakim danom mi je sve vise znacio, svima sam pricala o Njemu, o nama, sijala sam i mogla da nas zamislim zajedno i za sto godina. Sa deckom sam raskinula jos posle one veceri kada je On prespavao kod mene. Povredila sam ga, jos dugo mi se kasnije javljao, molio, pravio iznenadjenja, ali nisam mogla da odrzavam paralelnu vezu, niti sam to htela jer ne bi bilo fer prema njemu koji me je postovao maksimalno za sve vreme koliko smo zajedno. Uostalom, On je izuzetno posesivna osoba i nije krio odusevljenje kad sam status na profilu na kratko promenila u single. 

Medjutim, isuvise smo slicni da bi se opustili potpuno. On je stekao utisak da sam jedna od onih koje ce ga ostaviti cim naidje neko mladji i bogatiji, ja sam znala da On zenama prica ono sto one zele da cuju. Jedne veceri u Njegovom automobilu smo resili da iskreno porazgovaramo o tome. Zamolila sam ga da mi ne prica bajke, da me ne uverava da postoji nesto sto ne postoji, da sam prihvatila kakav je i da necu praviti problem niti ljubomorne scene jer sam svesna da ja ne mogu da ga promenim. On je, pak, tvrdio da sam bas ja ta koja mu je otvorila oci, koja mu pruza mir, ona kojoj zeli da se uvek vrati. Tvrdio je da bi toliko kilometara prelazio samo zbog one koju voli. Terao me je da priznam da je On meni samo igracka, da sam sa Njim zato sto znam da ne bi trebalo, da je drugacije i da je to ono sto me privlaci. Iskreno sam rekla da sam se zaljubila i da ne bi bilo fer da to iskoristi, narocito zato sto sam ja osoba koja oko sebe ima ogroman zid za emocije, potpuno nepoverljiva...a s Njim se sve to promenilo. Molila sam ga da mi jednostavno kaze kad me se zasiti, da me ne laze. Uzalud sam molila, uzalud sam bila iskrena. Nije mi verovao tad, nije mi verovao ni mnogo kasnije. Nije mi verovao da ga volim vise od zivota. 

Vremenom sam pocela da se udaljavam od drugova, nesvesno, znala sam kako reaguje na muskarce u mojoj okolini. Dobio je password za moj profil, svaki put kad bi pozvao, a nisam cula telefon morala sam da objasnjavam sta sam radila, pocela sam da izlazim samo sa ljudima koje zna. Napravila sam gresku u startu, dala mu previse prostora u mom zivotu i bila spremna da se menjam kako On zeli.

A onda je pocelo da se desava nesto, skoro redovno, uvek na isti nacin. Pronalazio je razne gluposti, skoro zanemarljive situacije i recenice kako bi mi se ljutio. Svaki put kada bismo raspravljali o necemu glupom, on bi nestajao na par dana. U pocetku sam dramaticno shvatala sve to jer sam mislila da je to kraj, iako mi je bilo neverovatno da neko zavrsava vezu tek tako, a do juce mi se kleo kako me voli kao nikoga do sad. Tih dana bih ja slala bezbroj poruka u kojima sam logicno objasnjavala zasto mi nemamo problem, onda bi usledile poruke u kojima sam tipicno zensko i onda kada bih izgubila snage i volje da ponavljam jedno te isto dok me On maksimalno ignorise - javljao bi se, i uvek je nekako ispadalo da je On taj koji mi oprasta i ponovo bismo nastavljali kao da niceg nije ni bilo. I tako je bilo svakog meseca, jedno 4-5 dana bi prekidao komunikaciju sa mnom, a onda nastavljao i opet me voleo "do beskraja".

I nikad se nisam zapitala zasto to radi, sve dok mi se neke kockice nisu slozile... 

Vikend pre prvomajskih praznika smo proveli sa drustvom iz automobilskog kluba u selu jednog clana. Bilo je dosta poznatih lica i nismo smeli da rizikujemo pa smo uglvnom bili razdvojeni, ali je taj fluid bio isuvise ocigledan tako da su prve sumnje pocele da se radjaju. Generalno, niko ne bi imao nista protiv, sem mog brata. Mada, ogovaranje bi bilo neizbezno. 

Dan posle sam uzela bratovljev laptop i zaboravila da se izlogujem sa facebook-a, pa je on imao sta i da vidi kasnije. On i ja kako se dogovaramo da skoknemo do Srebrnog jezera, On i ja kako planiramo tajne susrete, On i ja u svim mogucim verzijama. Brat me je pozvao i rekao kako ne veruje kolika sam guska i da se smesta nacrtam kod njega. Otisla sam i znala sam da nece biti po mom, ne ovog puta. Objasnjavala sam ja kako u tu pricu sa Njim nisam usla srcem nego glavom, kako sam svesna u sta se upustam, kako  nista nije kako izgleda. Medjutim, nista mu nije znacilo i postavio mi je ultimatum - da prekinem kontakt sa Njim ili da nastavim, ali ce on reci roditeljima, uzece mi stan i auto, vratice me kuci i nece mi biti dozvoljeno da izadjem iz nje. Nije bilo ni moguce razgovarati sa njim, bio je besan jer smo krili, bio je besan jer je mislio da se On samo igra sa mnom. 

Vratila sam se kuci bez jasne vizije sta dalje, ali sam znala da ne mogu da dignem ruke od svega. Cula sam se s Njim i rekao mi je da ce pricati sa bratom, da ce objasniti da nisam tek jedna u nizu i da nece odustati od mene. Tako je i bilo, ali moj brat je bio neumoljiv. Kraj je bio jedina opcija. Potom se desilo ono sto je trebalo jos tad da me rasvesti, da me razbudi - On je resio da je lakse da zavrsimo nego da se borimo za nas. Odustao je od mene prvi, i nazalost, ne zadnji put.

Iskreno, pateticno zvuci, ali zabolelo je kao da smo sto godina zajedno. Sa Njim je sve bilo drugacije pa i bol. Plakala sam, bila ljuta, izgubljena. On je ignorisao moje poruke da bi se posle par sati javio da ne moze nista dok se moj brat ne saglsi sa tim. A onda sam pozvala brata, nasli smo se i ubedjivala sam ga satima da me pusti da se ucim na svojim greskama, da bas zelim ono sto ne mogu da imam i da ce sve to izazvati samo kontraefekat, pricala da nisam zaljubljena, da je sve to samo zabava i da sam svesna svega. Eh, da sam bila... Popustio je, ali opet upozorio da cu ja biti slomljena i da ce se spisak tu zavrsiti. Naravno da nisam slusala, naravno da sam ja bolje znala kakav je On. Javila sam mu da smo resili i problem 'saglasnost' i da mozemo normalno da funkcionisemo i da se ne krijemo vise. Bilo je lepo znati da ne moram da se osvrcem dok pricam s Njim, da ne gledam prati li me ko dok idem da se nadjem sa Njim.

Sutradan smo otisli do Vlasinskog jezera, sreli par prijatelja usput, iskusili kako reaguju kad saznaju za nas, uzivali tog dana, dosli u moj grad bez bojazni da ce nas otkriti, bez skrivanja prosetali centrom... I nista nije ukazivalo da cu se danas osecati ovako. No, o tom potom. Vreme izmedju je donelo mnogo toga...

• Maj 2014 [1]
• Jun 2013 [2]
• Oktobar 2012 [1]
• Septembar 2012 [14]
• Jun 2012 [1]
• Oktobar 2011 [1]

• Generalna [20] 

• Poslednji blog o Njemu
• I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?
• Srce je ipak bilo glasnije
• Kad sumnja pocne da gusi
• Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo
• Pandorina kutija, trinaesti deo
• Suocavanje, dvanaesti deo
• Mir je kratko trajao, jedanaesti deo
• Neopravdani nastavak, deseti deo
• Paklena noc, deveti deo