Neobicna svakodnevnica

Vikend pre prvomajskih praznika smo proveli sa drustvom iz automobilskog kluba u selu jednog clana. Bilo je dosta poznatih lica i nismo smeli da rizikujemo pa smo uglvnom bili razdvojeni, ali je taj fluid bio isuvise ocigledan tako da su prve sumnje pocele da se radjaju. Generalno, niko ne bi imao nista protiv, sem mog brata. Mada, ogovaranje bi bilo neizbezno. 

Dan posle sam uzela bratovljev laptop i zaboravila da se izlogujem sa facebook-a, pa je on imao sta i da vidi kasnije. On i ja kako se dogovaramo da skoknemo do Srebrnog jezera, On i ja kako planiramo tajne susrete, On i ja u svim mogucim verzijama. Brat me je pozvao i rekao kako ne veruje kolika sam guska i da se smesta nacrtam kod njega. Otisla sam i znala sam da nece biti po mom, ne ovog puta. Objasnjavala sam ja kako u tu pricu sa Njim nisam usla srcem nego glavom, kako sam svesna u sta se upustam, kako  nista nije kako izgleda. Medjutim, nista mu nije znacilo i postavio mi je ultimatum - da prekinem kontakt sa Njim ili da nastavim, ali ce on reci roditeljima, uzece mi stan i auto, vratice me kuci i nece mi biti dozvoljeno da izadjem iz nje. Nije bilo ni moguce razgovarati sa njim, bio je besan jer smo krili, bio je besan jer je mislio da se On samo igra sa mnom. 

Vratila sam se kuci bez jasne vizije sta dalje, ali sam znala da ne mogu da dignem ruke od svega. Cula sam se s Njim i rekao mi je da ce pricati sa bratom, da ce objasniti da nisam tek jedna u nizu i da nece odustati od mene. Tako je i bilo, ali moj brat je bio neumoljiv. Kraj je bio jedina opcija. Potom se desilo ono sto je trebalo jos tad da me rasvesti, da me razbudi - On je resio da je lakse da zavrsimo nego da se borimo za nas. Odustao je od mene prvi, i nazalost, ne zadnji put.

Iskreno, pateticno zvuci, ali zabolelo je kao da smo sto godina zajedno. Sa Njim je sve bilo drugacije pa i bol. Plakala sam, bila ljuta, izgubljena. On je ignorisao moje poruke da bi se posle par sati javio da ne moze nista dok se moj brat ne saglsi sa tim. A onda sam pozvala brata, nasli smo se i ubedjivala sam ga satima da me pusti da se ucim na svojim greskama, da bas zelim ono sto ne mogu da imam i da ce sve to izazvati samo kontraefekat, pricala da nisam zaljubljena, da je sve to samo zabava i da sam svesna svega. Eh, da sam bila... Popustio je, ali opet upozorio da cu ja biti slomljena i da ce se spisak tu zavrsiti. Naravno da nisam slusala, naravno da sam ja bolje znala kakav je On. Javila sam mu da smo resili i problem 'saglasnost' i da mozemo normalno da funkcionisemo i da se ne krijemo vise. Bilo je lepo znati da ne moram da se osvrcem dok pricam s Njim, da ne gledam prati li me ko dok idem da se nadjem sa Njim.

Sutradan smo otisli do Vlasinskog jezera, sreli par prijatelja usput, iskusili kako reaguju kad saznaju za nas, uzivali tog dana, dosli u moj grad bez bojazni da ce nas otkriti, bez skrivanja prosetali centrom... I nista nije ukazivalo da cu se danas osecati ovako. No, o tom potom. Vreme izmedju je donelo mnogo toga...

• Maj 2014 [1]
• Jun 2013 [2]
• Oktobar 2012 [1]
• Septembar 2012 [14]
• Jun 2012 [1]
• Oktobar 2011 [1]

• Generalna [20] 

• Poslednji blog o Njemu
• I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?
• Srce je ipak bilo glasnije
• Kad sumnja pocne da gusi
• Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo
• Pandorina kutija, trinaesti deo
• Suocavanje, dvanaesti deo
• Mir je kratko trajao, jedanaesti deo
• Neopravdani nastavak, deseti deo
• Paklena noc, deveti deo