Neobicna svakodnevnica

Zapravo, imam rupu u pamcenju sto se paklene noci tice. Ja se ne secam kako me je udarao, delimicno se secam izgovorenih uvreda, jedino cega se kristalno jasno secam je taj poslednji dodir. 

Te noci mi je poslao poruku "Zao mi je". Odgovorila sam da sam mu oprostila onog trenutka kad se vratio. Izvinio se i rekao da moramo da prekinemo, da Njegova ljubav prevazilazi sva osecanja na koja je navikao i da On ne moze da se pita da li ce me sledeci put ubiti.  Rekla sam da je i meni zao, ne zbog toga sto se desilo nego zato sto sam izgubila ideal o nama koji me je drzao zivom od trenutka kada sam zapocela vezu sa Njim. Ne mogu da objasnim kako moze da ima toliki uticaj na mene. Ja sam vrsnjacki edukator na temu Prevencija nasilja u porodici, a prva sam dozvolila da mi se to desi. Ja sam samostalna, mlada osoba koja je uvek znala sta zeli, koja je imala puno prijatelja i ispunjen zivot. Ne razumem kako sam dozvolila da mi sve izmakne iz ruku. Kako god, rekao je da mi zeli sve najbolje u zivotu i da budem srecna. Ponovila sam po milioniti put da ja srecna bez Njega ne mogu da budem. 

Jutro posle. Nema njegove poruke za dobro jutro. Saljem mu "Ocigledno me nisi dovoljno izmlato cim jos uvek cekam tvoju poruku". Nema odgovora, znam da je tako najbolje. Pokusavam da ustanem i shvatam koliko me sve boli. Ruku jedva pomeram, grudi me bole jos vise, desna strana vilice je neupotrebljiva. Krisom odlazim do kupatila, stavljam puder, vezujem esarpu oko vrata, izlazim i pravim se da je sve normalno. Posle par sati, zove me. Javljam se i oprdavam Njegove postupke, govorim kako je to prvi put prekid filma, ali da drugi put prelazi u nasilje. Govori mi da drugog puta nece ni biti, da moramo da nastavimo odvojeno i da prekinemo kontakt jer time otezavamo sebi. Cutim i placem. Zavrsavamo razgovor. Znala sam da ide na put pa sam mu poslala da mi se javi kad krene i stigne jer ne mogu automatski da prestanem da brinem, iako nismo zajedno. Govori da nema smisla raditi to. Molim ga. Nema odgovora... Uspavljujem se pod dejstvom lekova za smirenje i lekova protiv bolova.

Stize mi poruka. Otvaram i citam "Vodim Nju sa sobom, ne zovi me". Pitam zasto mi to radi i zelim im da se sa puta i ne vrate, i da On i ne zasluzuje bolje od psihopate. Zahvaljuje mi se i govori da me laze, da samo zeli da vidi moju reakciju. Nisam mogla vise da budem necija igracka...gsim telefon. Proslo je par sati, ukljucila sam ga i videla par propustenih poziva i poruku od pre pet minuta "Posao sam". Pozelela sam srecan put i podsetila ga da se javi kad stigne. Posle 20ak minuta mi stize druga poruka "Lep je zalazak Sunca, ali nije kao kad si ti tu". Odgovaram da jos nije kasno. Stze mi ubrzo "Gde se nalazimo?" Spremam se brzo, uzimam najosnovnije, mojima govorim da idem u stan jer sutra imam obaveze na fakultetu i odlazim. Odlazim da ponovo budem slomljena, da padnem dublje. 

• Maj 2014 [1]
• Jun 2013 [2]
• Oktobar 2012 [1]
• Septembar 2012 [14]
• Jun 2012 [1]
• Oktobar 2011 [1]

• Generalna [20] 

• Poslednji blog o Njemu
• I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?
• Srce je ipak bilo glasnije
• Kad sumnja pocne da gusi
• Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo
• Pandorina kutija, trinaesti deo
• Suocavanje, dvanaesti deo
• Mir je kratko trajao, jedanaesti deo
• Neopravdani nastavak, deseti deo
• Paklena noc, deveti deo